Motivirajuća priča koja te neće ostaviti ravnodušnim.- U potrazi za Gobi

Marta Bašnec
26. lis 2019.
2 min čitanja

Kada sam zatvorila ovu knjigu, rekla sam- e, ovo je dobra priča! Ostavila je na meni neki trag pozitivne energije, neku motiviranost. No, krenimo redom.

Upoznala sam Diona na nedavnoj promociji knjige u Hoću knjigu knjižari, doveo je sa sobom Gobi te nam ispričao svoje iskustvo. Bilo je divno, a moj dečko odmah je rekao kako ga je motivirao da se konačno pokrene i ne odustane od trčanja i vježbanja kao što to uvijek radi. Dion ima u sebi tu neku energiju koja te tjera da ne odustaješ.

Dobila sam potpis i otišla kući puna predivnih dojmova, a pitanje koje mi se pojavilo u glavi bilo je- Kako te to pas može izabrati? No, kasnije su mi se pojavila još neka, kao što su- Je li sretan što stalno putuje? Kako putuje? Odgovara li mu sva ova pozornost??

Krenula sam sa čitanjem knjige odmah, jer sam novopečena članica book kluba, a knjiga koja se čitala ovaj mjesec upravo je ova.

Nisam očekivala puno od knjige, Dion nije pisac, samo je napisao istinitu priču koja mu se dogodila. Napisana je vrlo jednostavno, prvim djelom opisuje kako je trčao 250 km u pustinji Gobi, a zatim slijedi dio gdje nam govori koje sve probleme je imao kako bi tog psa odnio sa sobom kući (iz Kine u Škotsku). Kako sam i sama nekoliko puta trčala, doduše „samo“ 5 km, zanimalo me kako je on to uspio otrčati, kako se pripremao, kad je pio vode, kako funkcionira dehidrirana hrana, što sve moraš imati sa sobom za jednu takvu utrku? No, nisam dobila odgovore na sva ta pitanja. Tu sam bila pomalo razočarana jer ovo nije priča o trčanju, ovo je priča o psu.

Vidi se da Dion nije iskusan u pisanju i da bi se moglo još puno rupa popuniti, ali ja sam sa knjigom zadovoljna. Drago mi je što sam pročitala jednu takvu istinitu i pozitivnu priču.

U knjizi postoji malen dio sa slikama od tog putovanja, pa joj to daje još neki dodatni čar, nekako malo popunjava te "rupe" u opisivanju.

Kako bilo, divim mu se što trči ultramatone i što je uložio toliko truda i vremena za jednog „običnog“ psa. Pas je očito jako dobro znao koga odabire i kakav dobar život ga očekuje.

Ako želite jednu pozitivnu priču o samotnom trkaču i o jednom psu koji je sam pronašao svog vlasnika i ako ne očekujete neki fantastičan stil pisanja, uzmite ovu knjigu. Pročitat ćete je brzo, a ako ništa drugo, izmamit će vam osmijeh na lice. I iako možda malo nedostaje opisa i neke dublje priče, ja sam je zatvorila i odmah rekla da je dobra. Ne zbog stila pisanja, već zbog same priče i emocija koje je probudila u meni.